Edvard Olbi : Ko se boji Virdžinije Vulf
Uloge:
Marta-Aleksandra Janković
Džordž-Miloš Stanković
Nik-Srđan Sekulić
Hani-Ksenija Mitrović
Režija: Dušan Petrović
Prevod: Ileana Ćosić
Scenografija: Damjan Paranosić
Kostimografija: Marko Marosiuk
Scenski govor: dr Dejan Sredojević
Scenski pokret: Igor Greksa
Muzika i dizajn tona: Petar Bilbija
Inspicijent: Goran Grubišić
Sufler: Vesna Galešev
Prva proba: 23. januar 2020.
Premijera: 19.septembar 2020.
O piscu
Edvard Frenklin Olbi rođen je u Vašingtonu 12. marta 1928. Jedan je od najvećih američkih dramskih pisaca dvadesetog veka. Pažnju javnosti je privukao svojom prvom dramom Životinjska priča (The Zoo Story, 1958.). Jedna od tema kojom je Olbi bio opčinjen je mračna pozadina američkog sna, sa posebnim fokusom na motiv samozavaravanja i na ideju da međusobna destrukcija učvršćuje međuljudske odnose. Ko se boji Virdžinije Vulf? (Who's Afraid of Virginia Woolf? 1962.) je drama u kojoj je ova tema najočiglednija, a nagrađena je Tonijem za najbolju dramu. Tekst je ekranizovan u istoimeni film 1966. godine u režiji Majka Nikolsa sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom u glavnim ulogama. Uprkos kritičkom i komercijalnom uspehu sa Ko se boji Virdžinije Vulf?, Olbi nije želeo da se pretvori u sopstvenu imitaciju, niti da podražava ukusu publike, već je nastavio da eksperimentiše sa formom i sadržajem u okviru pozorišne umetnosti. U njegovoj daljoj karijeri posebno se izdvajaju: drama Delikatna ravnoteža (A Delicate Balance, 1966.), Primorje (Seascape, 1974.), Tri visoke žene (Three Tall Women, 1991.) i drama Koza ili Ko je Silvija? (The Goat, or Who Is Sylvia? 2002.). Za svoja dela Edvard Olbi je nagrađen dvema nagradama Toni, a dobitnik je i tri Pulicerove nagrade. U intervjuu za časopis Tajm svoje stvaralaštvo je opisao sledećim rečima: “Sve moje drame su o ljudima koji su izgubili kontrolu nad svojim životom, koji su se mladi predali, koji dolaze do kraja svog života žaleći za stvarima koje nisu uradili... Smatram da većina ljudi protraći previše vremena živeći kao da nikad neće umreti.” Funkciju pozorišne umetnosti je, u intervjuu za Gardijan 2004. godine, opisao ovako: “Sve drame, ako su imalo dobre, napisane su da poprave čovečanstvo. To je posao pisca, da drži ogledalo ispred ljudi.”
KO SE BOJI VIRDŽINIJE VULF? ( Who’s Afraid of Virginia Woolf ?), Edvarda Olbija, je drama u tri dejstva. Svoje prvo izvođenje imala je u Nјujorku 1962. godine, a na ovim prostorima prvi put je odigrana 7. januara 1964. godine u Ateljeu 212 u Beogradu. Komad je postavila Mira Trailović, a u podeli su bili LJiljana Krstić (Marta), Vlada Popović (Nik), Slobodan Perović (Džordž) i Ružica Sokić (Hani). Nepunih mesec dana posle ovog, 1. februara 1964. godine, predstava je imala premijerno izvođenje i u SNG u LJubljani. Posle devet meseci, 3. novembra 1964. godine, odigrana je premijerno u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Predstavu je režirao Dejan Mijač, a igrali su Jelica Bjeli (Marta), Stevan Šalajić (DŽordž), Eva Ras (Hani), Mirko Petković (Nik). U Narodnom pozorištu u Subotici prvi put je izvedena 17. decembra 1971. godine u režiji Vere Crvenčanin, a igrali su Jelka Asić (Marta), Danilo Čolić (DŽordž), Irena Jakočević (devojka-Hani) i Milan Marodić (mladić-Nik). Od 19. septembra 2020. godine, drama Ko se boji Virdžinije Vulf, ponovo je na sceni Narodnog pozorišta u Subotici.
DUŠAN PETROVIĆ, reditelj
Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1992. i ubrzo počeo da radi na istom fakultetu kao asistent. Danas je redovni profesor na tamošnjoj Katedri za pozorišnu i radio režiju. Tokom karijere režirao je oko pedeset predstava u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Subotici, Banjaluci, Zrenjaninu itd. Četiri sezone je radio kao direktor Drame na srpskom jeziku u NP Subotica i dve sezone kao direktor Drame u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. U NP Subotica režirao je do sada tri predstave: Heda Gabler (H. Ibzen) 2000. godine, Višnjik (A.P. Čehov) 2002. godine i Leons i Lena (G. Bihner) 2005. godine.
REČ REDITELJA
Ovo je drama o porodičnim tajnama koje su u stvari sećanja na stvarne i zajednički izmaštane događaje. Izmišljeni događaji iz naše prošlosti ponekad deluju realnije od onih koji su se zapravo odigrali. A otkrivanje tih tajni je bolno, bez obzira na to da li su stvarne ili satkane od iluzija.
