Тони Мекнамара: Велика
Улоге:
Млађа Катарина/Натали: Доротеја Вуковић
Старија Катарина: Миња Пековић
Петар/Диди: Милош Мацура
Орло: Димитрије Динић
Архиепископ/Плимптов: Срђан Секулић
Хермес/Вал: Игор Грекса
Маријал/Ангелина: Александра Белошевић
Велементов/Генерал: Љубиша Ристовић
Aуторски тим:
Режија, драматургија и избор музике: Момчило Миљковић
Сценски дизајн и дизајн плаката: Зоја Ердељан
Асистенткиња за сценски дизајн: Зорана Рабреновић
Костим: Марко Маросиук
Дизајн светла: Радомир Стаменковић
Инспицијенткиња: Весна Галешев
Суфлер: Горан Грубишић
Премијера: 5. мај 2026.
Представа траје 120 минута.
Реч редитеља
Представа Велика није још једна дидактичка историјска драма о Катарини Великој. Свако ко то очекује, изаћи ће разочаран. Писац овог текста дао је себи слободу и безобразлук да претумба, искриви и потпуно промени одређене историјске чињенице. Показао нам је да на те историјске личности треба да гледамо као на обичне људе, са истим проблемима, мукама и сумњама као што су наше. То нам је дало ветар у леђа да се у овом процесу играмо и маштамо, али и да се запитамо да ли се ишта заиста променило? Данас, можда више него пре, неки велики људи који воде овај свет, изгледају као деца која се играју оловним војницима и чија игра сваког тренутка може да нас гурне у нову катастрофу од које се никада нећемо опоравити. За разлику од таквих великих, наша јунакиња је жена која је спремна да се ухвати у коштац са свом тежином коју носи позив владара, као и са одговорношћу која долази са њим. Положај жена у друштву се променио, али је суштина остала иста. Катарина Велика је пример жене која је у осамнаестом веку покренула промене какве би ретко којој жени данас биле дозвољене, упркос томе што можемо рећи да су права жена данас на много вишем нивоу. Дубоко верујем да је комедија жанр који се олако схвата и потцењује, а заправо има моћ да на лакши начин пренесе битне поруке и обради тешке теме, уколико јој приступимо на прави начин.
Биографија аутора
Тони Мекнамара је позоришни, филмски и телевизијски редитељ и сценариста.
Његова прва драма, „Кафе лате клинац“ (The Café Latte Kid, 1995) номинована је за Премијер књижевну награду Новог јужног Велса у Аустралији (NSW Premier Literary Awards) и наредне године је извођена у оквиру главног програма Сиднејске позоришне трупе. Године 2003. режирао је филмску адаптацију своје представе „Бес у Пласид Лејку“ (The Rage in Placid Lake).
Остала Тонијева позоришна дела су „Принцип Џона Вејна“ (The John Wayne Principle), „Регрут“ (The Recruit), „Мала шанса за срећу“ (The Unlikely Prospect of Happiness), „Давати и узимати“ (The Give and Take), „Девица Мим“ (The Virgin Mim) и „Велика“ (The Great). Телевизијски радови укључују „Љубав на мој начин“ (Love My Way) и „Наш тајни живот“ (The Secret Life of Us), који су награђени Годишњом наградом аустралијског удружења сценариста (AWGIE), као и „Бес у Пласид Лејку“ (The Rage in Placid Lake). У Великој Британији, Тони је написао серију „Покретне тапете“ (Moving Wallpaper) године 2008. за продукцијску кућу Кудос.
Године 2015. Тони је режириао други дугометражни филм, комичну драму „Ешби“ (Ashby), у којој су главне улоге тумачили Мики Рурк, Сара Силверман и Ема Робертс.
Године 2018. побрао је похвале критичара за рад на историјској комичној драми „Миљеница“ (The Favourite). Након тога, адаптирао је „Велику“ написавши сценарио за истоимену ТВ серију о животу Катарине Велике, са Ел Фенинг и Николасом Холтом у главним улогама, која је 2020. премијерно приказана на платформи Хулу.