Иван Токин: Најнормалнији човек на свету
Драматизација романа Ивана Токина: Дуња Матић
РАЗБОЈНИК - Милан Вејновић
ПРАВНИЦА - Софија Мијатовић
ГАЗДА - Љубиша Ристовић
НИКОЛА ТАКСИСТА - Димитрије Динић
РОДНА - Кристина Јаковљевић
СВЕДОКИЊА - Весна Кљајић Ристовић
МАЛА - Хана Грбић
ТАТА МАЛЕ, ПОЛИЦАЈАЦ - Владимир Грбић
КИМ, ПОЛИЦАЈКА - Николина Вујевић
Редитељка: Миља Мазарак
Драматуршкиња: Дуња Матић
Композитор: Горан Грубишић и Wooden Ambulance
Сценографкиња: Марија Калабић
Костимограф: Марко Маросиук
Дизајнер светла: Никола Маринков
Сценски покрет: Игор Грекса
Суфлерка: Весна Галешев
Инспицијент: Горан Грубишић
Шеф сцене: Горан Мачковић
Мајстор светла: Недо Илић
Мајстор тона: Иштван Немет
Дежурни декоратер: Мирослав Жуков
Реквизитерка: Дара Гаврић
Фризерка: Aна Тот
Гардеробери: Дамир Бранковић, Весна Кричковић
Изрдада декора: Душан Пилиповић, Роберт Себењи, Тибор Такач
Израда костима: Магдолна Чаки, Гордана Милуновић
Прва проба: 5. септембар 2022.
Премијера: 14. октобар 2022.
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Има и тога, укопаш се негде, делује као да не можеш даље, а ти ипак одеш, на свеопште изненађење. Главни јунак се на почетку представе налази у муљу у којем се укопао и већ неко време тако живи, као сом. (Сом је усамљеник цео живот и живот проводи на једној локацији на реци, изузев ако га виша сила натера да промени место. Праћењем миграције сома установљено је да се никада не удаљује далеко од места које је одабрао као станиште.) Таква почетна позиција - не само у физичком него најпре у унутрашњем и психолошком смислу - није далека за већину људи који живе у овом времену потпуне неизвесности и нестабилности основних темеља егзистенције. Из мањих градова као што је, на пример, Суботица (али на глобалном нивоу и цела Србија је у таквом положају) могућност промена на боље а камоли некакво надахнуће или нову снагу је веома тешко игде око себе видети, па самим тим нам неретко заделује да је немогуће путеве да се ишчупамо из муља и стигнемо на неку тачку у којој ћемо поново осетити скоро заборављени мир, спокој или благостање. Било би лепо када бисмо имали неку супер-моћ или барем крила као птице па да можемо да се ишчупамо из овог муља, макар на кратко. Али чак и сом може да полети! О томе је ова представа. Ако остајемо у оквирима познатог и не можемо да се препустимо машти онда никада нећемо на небу видети сома како лети - а у том случају онда је ова представа: о значају покретача, значају сваког људског и животног контакта, о искрености, о борби муља и неба унутар једног бића, о могућности и насушној потреби за кретањем и променама, о апетиту: за храном, за лепотом, за људима, контактима и односима, за испуњењем сваког тренутка, о малим великим стварима, о односу микрокосмоса и макрокосмоса, о томе како је живот само један полигон бескрајних могућности и догађаја на којима су сви једнако значајни чак и кад су неважни или кад изгледају сасвим мали. О роњењу, пливању, лутању, летењу, сањању, о слободи, о лепоти и коначно: о надахнућу упркос муљу. Може и тако.
П.С.
Истина је да никада нећемо видети сома како лети по небу али ја тврдим и верујем да он сигурно повремено лети по свемиру. Тај призор не можемо да видимо голим оком али можемо да га видимо управо у позоришту. А што је најважније од свега: да га осетимо и доживимо.
БИОГРАФИЈА
Позоришна редитељка, Миља Мазарак, рођена је 15.7.1995. године у Суботици где је завршила основну и средњу школу. Дипломирала је 2019. године на катедри за позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи ред. проф. Иване Вујић и асистенткиње Снежане Тришић. Од 2019. је активна чланица организације Фествала еколошког позоришта за децу и младе у Бачкој Паланци као координаторка међународне сарадње. Једна је од суоснивачица регионалне платформе за развој и афирмацију позоришта за децу и младе ,,Од малих ног(у)“. Њене представе гостовале су на бројним студентским, професионалним и интернационалним позоришним фестивалима и освојиле 9 награда до сада, од којих су две за најбољу режију и две за најбољу представу у целини. Поред драмских представа, режирала је и радио драме, јавна читања, отварања музичких фестивала и музичко-сценске перформансе.
Истакнуте представе:
- Крмећи кас, Александра Поповића (2017; позоришни студио ФДУ)
- Овде је лепо – сечем дрво једем пасуљ, Филипа Грујића (2018; позоришни студио ФДУ и ФИСТ)
- Кисеоник, Ивана Вирипајева (2019; Народно позориште Сомбор, Културни центар Панчева и Акадмија уметности Нови Сад)
- Ја сам Акико, Стефана Тићмија (2021; БДУИ Фестивал и ФЕП)
РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ
Већ прво читање Токиновог романа “Најнормалнији човек на свету” брзо нас је потпуно преплавило а још брже потопило у дубине дуго недирнутих кутова душе - све док по узору на главног јунака на крају и сами нисмо испливали и полетели. Сведеним а поетичним, ненаметљивим а спретним изразом, роман о најнормалнијем човеку на свету дозволио нам је увид у најличније делове најнормалнијих живота и свих великих малих ствари које у себи носе. Управо та лакоћа препуштања причи о обичним људима и њиховим обичним животима уједно је постала и највећи и најтежи задатак за нас који смо хтели да је пренесемо на позоришне даске. Хтели смо да задржимо непосредност и интуитивност која је у сржи једне приче о свима нама. Хтели смо да истражимо најитнимније емоције ликова и прикажемо њихову суштину на једнако присан и директан начин на који смо их ми осетили. Хтели смо да подсетимо на неупитан а занемарен смисао људскости, доброте и искрености, те тежине једноставности сваког новог дана. Хтели смо да кроз ову причу подсетимо на оно на шта је и нас подсетила - можда не бирамо живот, али бирамо да ли ћемо да га доживимо, преживимо или проживимо. Нисмо хтели причу која ће променити све што знамо о историји и будућности и свету око нас. Хтели смо причу која ће променити све што знамо о нама у садашњости. Причу која ће нас присетити на то какви смо одувек били, само смо заборавили. Надамо се да смо у томе успели.
БИОГРАФИЈА ДРАМАТУРШКИЊЕ
Дуња Матић (1996), рођена у Новом Саду. Апсолвент драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Ауторка драме Балава (Хартефакт и БеоАрт). Као сценариста, радила на серији Група (Vision team и РТС ) и серији Пасјача (Monada Production и РТ. Писала критике филмова за сајт Филмоскопија (Филмски центар Србије). Себи пише песме.
Народно позиште Суботица се срдачно захваљује на подршци и помоћи у реализацији представе:
Отвореном универзитету, компанијама Горки лист и Вода Вода, Винарији Подрум Тошићи, Дестилерији Раичевић, Млекари Суботица Имлек, Пивари Патуљак и Пабу Само пиво
