Loading...

Радно време билетарнице је радним данима и суботом од 10 до 13 часова и од 18 до 19.30 часова. Недељом билетарница ради од 18 до 19.30 часова, само у случају када се тога дана игра представа.

Онлине резервације карата примамо најкасније до 13 часова тога дана када је представа на репертоару. Цена улазнице за представе је 500 динара, а за премијеру 800 динара. Цена улазнице за ђаке, студенте и пензионере је 350 динара.

Прах prah-djerdj-spiro
Кус петлић kus-petlic
Авет iglic
Најнормалнији човек на свету najnormalniji-covek-na-svetu
Не могу да живим без музике ne-mogu-da-zivim-bez-muzike
Игра у дворцу igra-u-dvorcu
Грета, страница 89 greta-stranica-89
kArc Tóth Árpád verseivel - A kArc Irodalmi Kávéház műsora
Прах prah-djerdj-spiro
Народни посланик narodni-poslanik
Игра у дворцу igra-u-dvorcu
Избирачица izbiracica
Коштана kostana
Бог масакра jasmina-reza-bog-masakra
Грета, страница 89 greta-stranica-89
KONCERT ZA ZALJUBLJENE
Ожалошћена породица branislav-nusic
Прах prah-djerdj-spiro
Koncert Subotičkog simfonijskog orkestra
Не очајавајте никад ne-ocajavajte-nikad
Црни Петар crni-petar
Најнормалнији човек на свету najnormalniji-covek-na-svetu
Кус петлић kus-petlic
Отело otelo
Браво за кловна - ауторскa представа bravo-za-klovna-autorski-projekat
Шогорице sogorice
Кус петлић kus-petlic
Три сестре tri-sestre

Албина Подградска: Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. - демилитаризација драме

Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. - демилитаризација драме

- Scensko čitanje/Színpvadi felolasás -

REŽIJA/RENDEZÉS: Anđelka Nikolić


ULOGE/SZEREPOSZTÁS: Mileva, Sida, Leposava, Darinka, Zorka, Hristina i Berta: članice Dramske sekcije Dečjeg pozorišta Subotica
Albina/dramatičarka: Monja Medaković Vuksanović
Mati Milevina: Minja Peković
Nadničarka: G. Erdélyi Hermina
Slovak: Miroslav Fabri
Mađar: Ralbovszki Csaba
Učitelj: Hajdú Tamás
Badavadžija (Danguba): Igor Greksa
Doktor: Srđan Sekulić
Romi: članovi Edukativnog centra Roma
Učenici: članice i članovi Dramske sekcije Dečjeg pozorišta Subotica

OSTALE ULOGE/EGYÉB SZEREPLŐK: Ricz Ármin, Budinčević Krisztián, Dedović Tomić Dina, Magyar Zsófia, Nyári Ákos, Baráth Attila, Csernik Árpád, Kalmár Zsuzsa, Kovács Nemes Andor, Körmöci Petronella, Pámer Csilla, Pesitz Mónika, Vicei Natália, Nikolina Vujević, Sofija Mijatović Lazarov, Suzana Vuković, Vladimir Grbić, Dimitrije Dinić, Sanja Moravčić, Miloš Stanković, Milan Vejnović, Ljubiša Ristović, Kristina Jakovljević, Vesna Kljajić Ristović, Marta Aroksalaši, Uroš Mladenović

AUTORSKI TIM/SZERZŐI CSAPAT:
Lektura delova teksta na mađarskom/A magyar nyelvű szövegrészek lektorálása: Brestyánszki B. Rozi
Lektura delova teksta na romskom/A roma nyelvű szövegrészek lektorálása: Maja Jovanović
Lektura delova teksta na slovačkom/A szlovák szövegrészek lektorálása: Miroslav Fabri
Dramski pedagog/Drámapedagógus: Uroš Mladenović
Muzičar/Zenei vezető: ifj. Kucsera Géza

Народно позориште Суботица – Narodno pozorište Subatica – Népszínház Szabadka – Narodno kazalište Subotica

Inspicijenti/Ügyelők: Vesna Galešev, Goran Grubišić
Šef scene/Színpadmester: Daniel Bagi
Majstor svetla/Fénymester: Nedo Ilić
Majstor tona/Hangmester: Ištvan Nemet
Dežurni dekorater/Ügyeletes díszítő: Miroslav Žukov
Frizerke/Fodrásznők: Ana Tot, Mila Bulatović
Rekviziterka/Kellékes: Darinka Gavrić

Prva proba/Első próba: 4. 10. 2023.
Premijera/Bemutató: 11. 10. 2023.

Produkcija: Seoski kulturni centar Markovac, u saradnji sa Narodnim pozorištem Subotica i Dečjim pozorištem Subotica, u okviru projekta Demilitarizacija drame

ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈА ДРАМЕ

Сеоски културни центар Марковац од 2020. године развија пројекат Читаоница „Екатарина Павловић“, усмерен на промоцију родне правде у пољу књижевности, образовања, културе. Осим континуираног рада са читаоцима (готово 400 чланова посећују наше огранке у селима Марковац, Ракинац, у општини Велика Плана, и Гложан, у општини Свилајнац), „Екатарина“ негује и програм библиотерапије, као и истраживачки рад усмерен како на историју књижевности, тако и на савремену продукцију. Програм „Демилитаризација драме“ намењен је стручној јавности (позоришне институције и радници/е), али и широкој позоришној публици, као и корисницима дигиталних медија. Састоји се од јавних читања до сада неизвођених позоришних комада изабраних на основу естетских и драматуршких квалитета, али и следећих критеријума:
- тема (демилитаризација свакодневнице)
- ауторство (текстови који су писале жене)
- залагање за родну и друге правде када је реч о продукционом аспекту (број улога писаних за жене, децу, мањине)
- маргинализованост (приоритет се даје текстовима који, из различитих разлога, имају мање шансе да буду представљени у нашој средини).

Фактор разноврсности такође је утицао на одлучивање, тако да су се у коначном одабиру нашле две нове и једна давно написана драма, две из Србије, а једна са другог континента, а реч је и о потпуно различитим и самосвојним ауторским поетикама. Циљ пројекта је деловање на плану демилитаризације драмског писања, у смислу подстицања креирања нових, другачијих, експлицитно антимилитантних наратива, као и ревизије историје позоришта, отривањем алтернативних наратива у нашој прошлости, који нажалост нису добили прилике да остваре већи утицај у време свом настанка.

Након „Сироте Милеве из Босне у нашој цивилизацији године 1878“ биће изведене и драме: „Дечаци неће носити оружје“ Јелене Палигорић Синкевић, из 2019.године, која преиспитује постојећи школски систем и актуелне родитељске стилове и тематизује вршњачко насиље, повезујући га са климом у друштву које се још увек није делимилитаризовало и интегрисало након ратова из деведесетих.

(19.11. 2023. у 19х, Мало позориште Душко Радовић, Београд)

„Девојке“, Салимате Тогоре, ауторке из Малија, изворно написана на француском језику, до сада необјављивана и непревођена, а изведена једино у оквиру сценских читања посвећеним драматургији франкофоне Африке у оквиру Авињонског позоришног фестивала. Драма обрађује наизглед неполитичка питања – тематику породичног, брачног,  љубавног и сексуалног живота савремених афричких жена. Но, испод врцавости и духовитости које подсећају на ситком сакривена је критика патријархалних образаца, нарочито оних чијем преживљавању и ширењу можда и несвесно доприносе жене саме – очигледно на свим континентима.

(децембар 2023, Пулс театар Лазаревац и Музеј афричке уметности, Београд)

Друштвеном животу жена и њиховој међусобној комуникацији у драми Албине Подградске дат је велики простор. Можда управо прилика да се друже овим женама, као и деци, отвара могућност да се остваре као грађани, да друштвено делују. Мада су у време писања њене драме у нашим крајевима већ настајале прве женске организације, у „Сиротој Милеви“ није описано никакво формално организовање жена, нема говора о „писању штатута“, као што је случај код Стерије. Везе солидарности и међусобног подржавања успостављају се ситуационо, спонтано. Ово нас подсећа на савремени тренд ад хоц грађанског удруживања, које је мотивисано очигледним недостатком државних механизама за помоћ најугроженијама (у нашој сивој стварности ради се о помоћи болесној деци). Надничарка, и сама у незавидном положају, покушава да помогне породици избеглица, а њеном покушају спонтано се придружују и други људи, који немају директне везе са овом породицом. Занимљиво је да је, на првом месту, реч о људима који су и сами били или јесу у прилици да осете беду (радници – номади Мађар и Словак, породица Рома).

...

Неуобичајен је, за оно време, интерес за учешће у политичком животу који Албина приписује деци. Већ на почетку комада она на сцену изводи најмлађе чланице заједнице у дечјем, али нимало наивном разговору о свету који их окружује. У наставку драме издваја се сцена у школи, у којој се деца договарају на који начин могу да утичу на своје родитеље да помогну Албининој породици. Овај елан дечјег удруживања због племенитог циља подсећа нас на дух којим је одисала социјално ангажована књижевност за децу тридесетих година XX века („Влак у снијегу“ и „Дружба Пере Квржице“ Мата Ловрака), с тим што су овде у главним улогама девојчице:

„СИДА: Да се овде сада договоримо, и да навалимо код куће на матер и оца, да њој пошаљу сваки дан по који десетак, јер је сирота мати и болешљива. Ал’ би се она опоравила, и после чула сам у месарници, да знаде лепо шити, ткати и вести. Дакле, знате шта ћемо радити?
СВЕ: Чујмо!
СИДА: Кад дођемо кући, навалићемо свака на своју матер, и молићемо лепо, да скупи све госпоје по целој вароши, и да никоме другом не даду шити хаљине, само код ње.
СВЕ: Тако ћемо! Да заслужи сирота!“ 1

Из овог примера је видљиво колико је пажње Подградска указала ликовима деце: ове девојчице довољно су осетљиве да схвате да пуко давање материјалне помоћи може да увреди, а осим тога не решава проблем дугорочно, те промишљају начин да помогну да се Милевина мајка трајно радно ангажује.

Потпуно инверзно Стеријином тексту, где мушкарци суверено владају сфером политике и јавног

живота, док су за жене и децу резервисани простори домаћинства и приватног живота (са изузетком у виду Зеленићке), у драми Подградске жене су активније у сфери друштвеног живота, док су мушкарци усмерени на сферу економије (опет, са изузетком Мађара и Словака), што је нарочито видљиво у сценама конференције зеленаша и залагаонице.

Анђелка Николић

(из рада Грађанке и грађани/Упоредна анализа комада „Родољупци“ Јована Стерије Поповића

и „Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији год. 1878.“ Албине Подградске)

АЛБИНА ПОДГРАДСКА

Албина Подградска (Албина Подхрадскý, 1858–1880), Словакиња, написала је позоришни комад Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији год. 1878., први штампани сачувани позоришни текст на српском језику који потписује жена. Њено драмско дело објављено 1880. године није наведено у књизи Српска књига XВИИИ и XИX века, што је утицало да је оно потпуно непознато и заборављено, као и млада списатељка. Нажалост, ова драма никада није игран на сцени што је такође допринелу понирању у заборав. Траг о Албини Подградској нашли смо у часопису Јавор који је у једанаест бројева 1891. године указано на Српкиње које пишу, наведено је преко сто имена, у осмом прилогу поменута је и она.

О животу Албине Подградске има штурих сазнања из документације Српске учитељске школе у Сомбору, документи предочавају да је Албина Подградска рођена 1858. године у Пешти. У Новом Саду је живела од 1864, од своје шесте године, ту је завршила основну школу, а затим и четири разреда „народне школе“, односно тривијалну тзв. девојачку школу. У Српску учитељску школу у Сомбору уписала се 1874; школу је учила три године, а завршила ју је 1877. Још неко време остала је у Сомбору, највероватније зато што је ту од 1872. до 1878. предавао њен отац Јозеф Подградски (1823–1915). Испит за оспособљавање за учитељицу положила је 1878. године. По повратку у Нови Сад 1878. писала је драму Сирота Милева; већ те године је била болесна, па није полагала стручни испит и нигде није била запослена. Нема података зашто 1880. одлази у Сомбор, где је и умрла 30. марта 1880 и где је и сахрањена. Имала је тек 21 годину.

.....

Њен текст је донео неочекиван поглед на тадашње друштвене околности, донео је поглед на живот и из дечјег угла, којему је својствено откривање света без предрасуда, отворено, невино, зато су утисци и јачи него да их предстаљају одрасле особе. Сматра се да су деца и жене немаркиране друштвене групе, које одликује рецептивност, односно способност примања или осетљивости, зато је код њих изражена емпатија и несебичност, коју наглашава и ауторка.
Намеће се питање зашто ова драма до сада никада није играна на сцени?, мада су комади с певањем били омиљени. Нисмо склони да мислимо да је то било због недостатака на које смо указали, могуће је пре због експлицитних панславистичких политичких ставова који су за тадашњу аустро-угарску власт били неприхватљиви, а можда и због критике војвођанског миљеа, коју је она донекле ублажила. Милева и њена мајка свој спас очекују у Србији, држави која се поново рађа стицањем своје независност и која јесте тада била земља будућности и наде.
Неопсорни су различити утицаји, угледање на народну књижевност и комаде с певањем, но нису једини, на Албину Подгардску су утицали и наши савремени писци, она у комаду спомиње Бранка Радичевића, који је певао стихове у народом духу. Вероватно се угледала и на свог оца који је писао позоришна дела. Етички и идејни ставови су превагнули над естетским обликовањем. Свакако би било занимљиво видети како би се и да ли би се ово дело о избеглицама данас играло, поготову због негативних ставова у вези са европском, тачније западноевропском цивилизацијом.