Едвард Олби: Ко се боји Вирџиније Вулф
Улоге:
Марта-Александра Јанковић
Џорџ-Милош Станковић
Ник-Срђан Секулић
Хани-Ксенија Митровић
Режија: Душан Петровић
Превод: Илеана Ћосић
Сценографија: Дамјан Параносић
Костимографија: Марко Маросиук
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Сценски покрет: Игор Грекса
Музика и дизајн тона: Петар Билбија
Инспицијент: Горан Грубишић
Суфлер: Весна Галешев
Прва проба: 23. јануар 2020.
Премијера: 19. септембар 2020.
О писцу
Едвард Френклин Олби рођен је у Вашингтону 12. марта 1928. Један је од највећих америчких драмских писаца двадесетог века. Пажњу јавности је привукао својом првом драмом Животињска прича (The Zoo Story, 1958.). Једна од тема којом је Олби био опчињен је мрачна позадина америчког сна, са посебним фокусом на мотив самозаваравања и на идеју да међусобна деструкција учвршћује међуљудске односе. Ко се боји Вирџиније Вулф? (Who's Afraid of Virginia Woolf? 1962.) је драма у којој је ова тема најочигледнија, а награђена је Тонијем за најбољу драму. Текст је екранизован у истоимени филм 1966. године у режији Мајка Николса са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном у главним улогама. Упркос критичком и комерцијалном успеху са Ко се боји Вирџиније Вулф?, Олби није желео да се претвори у сопствену имитацију, нити да подражава укусу публике, већ је наставио да експериментише са формом и садржајем у оквиру позоришне уметности. У његовој даљој каријери посебно се издвајају: драма Деликатна равнотежа (A Delicate Balance, 1966.), Приморје (Seascape, 1974.), Три високе жене (Three Tall Women, 1991.) и драма Коза или Ко је Силвија? (The Goat, or Who Is Sylvia? 2002.). За своја дела Едвард Олби је награђен двема наградама Тони, а добитник је и три Пулицерове награде. У интервјуу за часопис Тајм своје стваралаштво је описао следећим речима: “Све моје драме су о људима који су изгубили контролу над својим животом, који су се млади предали, који долазе до краја свог живота жалећи за стварима које нису урадили... Сматрам да већина људи протраћи превише времена живећи као да никад неће умрети.” Функцију позоришне уметности је, у интервјуу за Гардијан 2004. године, описао овако: “Све драме, ако су имало добре, написане су да поправе човечанство. То је посао писца, да држи огледало испред људи.”
КО СЕ БОЈИ ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ? ( Who’s Afraid of Virginia Woolf ?), Едварда Олбија, је драма у три дејства. Своје прво извођење имала је у Њујорку 1962. године, а на овим просторима први пут је одиграна 7. јануара 1964. године у Атељеу 212 у Београду. Комад је поставила Мира Траиловић, а у подели су били Љиљана Крстић (Марта), Влада Поповић (Ник), Слободан Перовић (Џорџ) и Ружица Сокић (Хани). Непуних месец дана после овог, 1. фебруара 1964. године, представа је имала премијерно извођење и у СНГ у Љубљани. После девет месеци, 3. новембра 1964. године, одиграна је премијерно у Српском народном позоришту у Новом Саду. Представу је режирао Дејан Мијач, а играли су Јелица Бјели (Марта), Стеван Шалајић (Џорџ), Ева Рас (Хани), Мирко Петковић (Ник). У Народном позоришту у Суботици први пут је изведена 17. децембра 1971. године у режији Вере Црвенчанин, а играли су Јелка Асић (Марта), Данило Чолић (Џорџ), Ирена Јакочевић (девојка-Хани) и Милан Мародић (младић-Ник). Од 19. септембра 2020. године, драма Ко се боји Вирџиније Вулф, поново је на сцени Народног позоришта у Суботици.
ДУШАН ПЕТРОВИЋ, редитељ
Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око педесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. У НП Суботица режирао је до сада три представе: Хеда Габлер (Х. Ибзен) 2000. године, Вишњик (А.П. Чехов) 2002. године и Леонс и Лена (Г. Бихнер) 2005. године.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Ово је драма о породичним тајнама које су у ствари сећања на стварне и заједнички измаштане догађаје. Измишљени догађаји из наше прошлости понекад делују реалније од оних који су се заправо одиграли. А откривање тих тајни је болно, без обзира на то да ли су стварне или саткане од илузија.
