Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 60 godina, tačnije od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart. Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu Instituta, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.

Ove godine, direktor Narodnog pozorišta iz Subotice, Miloš Nikolić, u svojoj čestitki povodom Svetskog dana pozorišta između ostalog je rekao da mu je izuzetna čast što je na čelu jedne takve kuće kulture, koja decenijama gaji prave kulturne i umetničke vrednosti i u kojoj rade umetnici koji su među najboljima u zemlji. On je iskoristio priliku i da drugim pozorištima u Srbiji čestita praznik i poželeo im je još puno dobrih uloga, predstava i pune pozorišne dvorane. Povodom Svetskog dana pozorišta, čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuju razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Autor ovogodišnje poruke je Piter Selars (Peter Sellars), američki operski i pozorišni reditelj, poznat po svojim jedinstvenim, modernim postavkama klasičnih i savremenih opera i drama, u kojoj se kaže:

Dragi prijatelji,

Dok svet, kao da je priključen na infuziju, svakog sata i minuta prima nove vesti, mogu li da nas sve, kao stvaraoce, pozovem da pristupimo istinskom prostoru i sferi i perspektivi epskih vremena, epskih promena, epske svesti, epskih promišljanja i epskih pogleda? Živimo u epskom dobu ljudske istorije, a dubinske i značajne promene koje proživljavamo u pogledu odnosa ljudi sa samima sobom, sa drugim ljudima i sa ostalim svetom skoro su van našeg opsega da ih spoznamo, artikuliramo, iskažemo, izgovorimo. Mi ne živimo u dvadesetčetvoročasovnom ciklusu vesti, već živimo na kraju vremena. Novine i mediji su u potpunosti nepripremljeni i onemogućeni da se uhvate u koštac sa svim stvarima koje proživljavamo. Gde je jezik, gde su pokreti i gde su slike koje bi nam omogućile da shvatimo suštinske promene i raskole koje doživljavamo? I kako možemo da shvatimo sadržaj naših trenutnih života kao iskustvo, a ne kao novinsko izveštavanje? Pozorište je umetnička forma iskustva. Kako u svetu koji je preplavljen opsežnim medijskim kampanjama, simuliranim iskustvima i turobnim predviđanjima možemo da dosegnemo van neprekidnog ponavljanja brojki da bismo iskusili ono svetovno i beskrajno u pojedinačnom životu, ekosistemu, prijateljstvu i svetla na plavom nebu? Dve godine pandemije korona virusa su utihnule ljudska čula, suzile ljudske živote, uništile veze među njima i vratile nas na jedan neobični početak ljudskog života. Koje seme treba posaditi i uzgajati u ovo vreme, a koje izdžikljalo i napadno korenje treba zatreti, potpuno i za sva vremena? Mnogo ljudi je na ivici. Mnogo se nasilja rasplamsalo, neracionalno i neočekivano. Mnogo se utemeljenih okvira pokazalo kao strukture neprekidne okrutnosti. Gde je naša kultura sećanja? Čega treba da se sećamo? Koji nam rituali napokon dozvoljavaju da ponovo izmislimo i započnemo korake koje nikada nismo napravili? Pozorištu epskih vizija, svrhe, oporavka, popravka i brige trebaju novi rituali. Nama ne treba zabava. Nama treba okupljanje. Treba da delimo prostor i gradimo zajednički prostor. Treba nam zaštićeni prostor suštinskog razumevanja i jednakosti. Pozorište je zemaljsko stvaranje prostora jednakosti među ljudima, bogovima, biljkama, životinjama, kapima kiše, suzama i preporoda. Prostor jednakosti i suštinskog razumevanja osvetljava skrivena lepota koju održava živom suštinski odnos opasnosti, spokoja, mudrosti, delovanja i strpljenja. U spisu Avatamsaka Sutra, Buda nabraja deset vrsta strpljenja u ljudskom životu. Jedno od najsnažnijih je „Strpljenje da spoznamo sve kao opsenu“. Pozorište je oduvek predstavljalo život na ovom svetu kao opsenu, dajući nam mogućnost da oslobađajućom jasnoćom i silom dokučimo ljudsku iluziju, zabludu, slepilo i poricanje. Toliko smo ubeđeni u ono što posmatramo i način na koji posmatramo da ne možemo da vidimo i osetimo alternativne stvarnosti, nove mogućnosti, drugačije pristupe, nevidljive odnose i bezvremenske veze. Ovo je vreme za suštinsko osvežavanje naših umova, naših čula, naše mašte, naših istorija i naših budućnosti. To ne mogu da urade ljudi koji rade sami, izolovani od drugih. To je nešto što moramo da uradimo zajedno. Pozorište nas poziva da to učinimo zajedno. Najiskrenije vam hvala na vašem radu.