Jovan Sterija Popović: Zla žena
uloge:
Graf Trifić-Milan Vejnović
Sultana-Milica Sužnjević
Persida-Suzana Vuković
Stevan-Dimitrije Dinić
Sreta-Srđan Sekulić
Pela-Sanja Moravčić
režija i osmišljavanje scenskog prostora: Iva Milošević
scenograf, konsultant: Marija Kalabić
kostimograf: Marko Marosiuk
scenski govor: dr Dejan Sredojević
kompozotor: Vladimir Pejković
scenski pokret: Ista Stepanov
inspicijent: Vesna Galešev sufler: Goran Grubišić
premijera: 1.mart 2019.
U Sterijinim komedijama ideal palanačkog malograđanskog reda iksrsava pred gledaoca kao represivan društveni poredak koji čoveka primorava da bude poslušan i da se slepo pokorava društvenim pravilima i konvencijama. Individua se, od malih nogu, uči na trpnjenje sopstvene frustriranosti i usamljenosti, u okruženju otuđenih i u dubini duše nesrećnih ljudi. Čežnju pojedinca, makar i iracionalnu, za osvajanjem slobodnije i ispunjenije egzistencije, ovako ustrojena sredina doživljava kao subverzivnu pretnju redu i zato nastoji da je anatemizuje i uguši. Da li je u takvom svetu težnja za lepšim i ispunjenijim životom osuđena na neuspeh?
Iva Milošević
Rođena u Beogradu 1977. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu. U beogradskim pozorištima režirala: u JDP-u Mesec dana na selu Ivana S. Turgenjeva, Zmajeubice Milene Marković, Iz junačkog života građanstva Karla Šternhajma, Drama o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića, Fedrina ljubav Sare Kejn, Razvaljivanje Nila Labjuta i Shopping and Fucking, Marka Rejvenhila; u Ateljeu 212 Revizor Nikolaja Gogolja, Proslava T.Vinterberga, M.Rukova i B.Hansena, Zmijsko leglo Vasilija Sigarjeva i Put do Nirvane Artura Kopita; u Narodnom pozorištu Elektra Danila Kiša; u Pozorištu na Terazijama Glorija Ranka Marinkovića (mjuzikl); u Bitef teatru Magično popodne, Volfganga Bauera; u Malom pozorištu „Duško Radović“ Princeza na zrnu graška H.K.Andersena i Nede Radulović i Mala sirena, H.K. Andersena i Srđana Koljevića; u Pozorištu „Boško Buha“ Pepeljuga Igora Bojovića i Princeza i žabac Igora Bojovića; u Pozorištu lutaka „Pinokio“ Vuk i sedam jarića, LJubinke Stojanović. U Novom Sadu: u SNP-u Painkillers Nede Radulović i Priče iz Bečke šume Edena fon Horvata i Mizantrop Ž.B.Molijera (korežija Gorčin Stojanović). U Narodnom pozorištu Sombor Kazimir i Karolina Edena fon Horvata . U Narodnom pozorištu Užice Čudo u Šarganu Lјubomira Simovića. U Makedoniji, u Naroden teatar „Vojdan Černodrinski“ u Prilepu Mnogo buke ni oko čega (Mnogu vreva za ništo), V.Šekspira. U Hrvatskoj, u Zagrebu, u Satiričkom kazalištu Kerempuh Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića. Dobitnica je nagrada za režiju „Bojan Stupica“ i „ Lјubomir Muci Draškić“, kao i godišnjih nagrada za režiju SNP i JDP. Sa svojim predstavama gostovala na festivalima u Bogoti (Kolumbija), San Hozeu (Kostarika), Guadalahari (Meksiko), Sibiu (Rumunija), Madridu, Rimu, Rijeci, Splitu, Zagrebu, Umagu, Sarajevu, Brčkom, Banja Luci, Kotoru, Budvi, kao i na svim važnim festivalima u Srbiji.
3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika
Aleksandar Milosavljević
Jovan Sterija Popović, Zla žena, režija Iva Milošević, Drama na srpskom jeziku, Narodno pozorište / Narodno kazalište / Nepszinhaz, Subotica
Jedno od ključnih pitanja od kojeg započinje bezmalo svaka dramaturška, a samim tim i pozorišna analiza „veselog pozorja“ Zla žena Jovana Sterije Popovića, tiče se karaktera Sultane, glavne junakinje komada. Od toga kako definišemo njen karakter, od toga kako dakle objašnjavamo njeno iritantno ponašanje, permanentno nezadovoljstvo kompletnim okruženjem te njena neprestana zakeranje, zavisi i kako će biti tretirana docnija Sultanina transformacija u miroljubivu osobu, sposobnu da normalno, bez tenzija i agresivnosti, komunicira s ljudima. U ovom kontekstu pamtimo različite scenske, dramaturško-rediteljsko analize Sultaninog lika koji je u najčešće bivao predstavljen kao seksualno zapostavljena žena. Tek kada se u komediji bude dogodila zamena ličnosti, i Sultana zauzme mesto supruge lokalnog čizmara Srete, te provede noć s njim, dotadašnja zla žena doživljava transformaciju da bi postala pitoma supruga grafa Trifića, ali i obzirna gazdarica svojoj posluzi.
I kod rediteljke Ive Milošević, u predstavi Drame na srpskom jeziku subotičkog Narodnog pozorišta, Sreta će spavati sa Sultanom, ali će ovaj njihov odnos biti lišen strasti, a neće postati ni ključni okidač promene koja će se u Sultani dogoditi. Nešto drugo se tu, naime, dogodilo, nešto na šta seksualni odnos nije presudno uticao, premda je svakako bio svojevrsni katalizator promene.
Da bismo u potpunosti razumeli šta se sa Sultanom dogodilo dok je igrala ulogu Sretine supruge, priproste čizmarke Pale, valja razmotriti kontekst u koji Iva Milošević postavlja Sterijine dramske junake. A njih zatičemo u ambijentu karakterističnom za prve decenije 19. stoleća, u domu grafa Trifića i njegove mlade supruge Sultane, dva lika nesumnjivo malogranđanske provenijencije. Oni su okruženi odgovarajućim pokućstvom i – razume se – neophodnom poslugom. Svi oni su odeveni kako epoha nalaže, ali na njihovim licima – bez obzira da li su gazde ili služinčad – nanesen je debeli sloj teške pozorišne šminke koja poništava svaku prirodnost aktera i daje im karakter pozorišno stilizovanih, izveštačenih maski.
Uostalom, svi oni se upravo tako – kao maske, dakle – i ponašaju. Trifić sledi neku ko zna kada ustanovljenu, neobičnu dramaturgiju specifičnog rituala koji ga pretvara u mašinu koja samozadovoljno svakodnevno u isto vreme obavlja iste radnje. Njegov služitelj Stevan u susretu s gospodarima vazda zauzima istovetnu pozu a na licu namešta isti izveštačeni i groteskni osmeh. Služavka Persida naizgled ima najlakši zadatak, budući da se od nje ne očekuje ništa drugo do da robovski obavlja kućne poslove, a to logično podrazumeva večito odsutan, smrknut izraz lica, poguren stav zbog bremena obaveza i prividnu ravnodušnost prema prekorima nadređenih – jer zamerki naprosto mora biti zbog previše poslova. Postrani u odnosu na grupu ukućana Trifićevog doma su Sreta čizmar i njegova žena Pela. Njihova pozicija je donekle autonomna jer nisu deo porodice, no pošto im egzistencija zavisi od Trifićevih i njima sličnih, servilnost čizmarske porodice se podrazumeva. I oni su u predstavi na isti način maskirani, a i njihovo ponašanje prati logiku unapred definisanih uloga. Sve nam, naime, ukazuje da nas je rediteljka dovela u pozorište u pozorištu, da likovi ovog pozorja u svojim životima zapravo igraju uloge koje su im dodeljene, ili koje su sami sebi namenili, te da se realnost Sterijinih dramatis persona razlikuje od života aktera predstave po tome što ovi drugi glume da žive.
I Sultana pripada istom svetu lažne egzistencije, životu koji je određen jasno utvrđenom socijalnom hijerarhijom, društvenim konvencijama, a ponajpre malograđanskim svetonazorima. Ona bi da dokoličari, kako priliči Trifićevoj supruzi i gazdarici kuće, da muzicira i peva pomodne srceparatelne napeve koji veličaju veltšmerc, da izdaje zapovesti, mahom besmislene i ritualne, tera modu i bude lepa, ali se u ovoj ulozi ipak ne oseća dobro. Nešto joj smeta. Da li bi uzrok njenog nezadovoljstva valjalo potražiti u izostanku urednog seksualnog života? Možda. No, iako je Trifić nalik punjenoj ptici i ne može da prikrije vlastitu narcisoidnu prirodu, možemo pretpostaviti da on po istom mehanizmu, tačnije po automatizmu po kojem se svakog jutra oblači ili ispija obligatnu šoljicu bele kafe, obavlja i svoje dužnosti u bračnoj postelji. Nagađamo da taj i takav graf Trifić nije bog zna kakav ljubavnik, ali docnije ćemo videti da ni mamurni Sreta nije na tom planu iskazao spektakularnost. Otuda su i male šanse da Sultanin kasniji preporod tretiramo kao posledicu njenog iznenadnog seksualnog buđenja. Pa ipak, ono se dogodilo i biće dramatično.
Vratimo se začas na početak teksta i večito pitanje o Sultaninom karakteru. Svojevremeno je Jovan Hristić, razmatrajući ovaj problem, konstatovao da tu zapravo i nema neke velike tajne. Sultana je naprosto – zla žena; od takve je fele. Nakrivo je nasađena. I kod Ive Milošević bismo mogli da prepoznamo istu pretpostavku samo da nam rediteljka na samom početku predstave nije pokazala da se njena Sultana i te kako trudi, da gotovo očajnički pokušava da uđe u lik i adekvatnim sadržajem ispuni zadatu rolu. Ali joj ne ide.
Dakle, nezadovoljstvo ove Sultane, koje rezultira njenom prekošću, neprestanim zanovetanjem, agresivnošću, osionošću i džangrizavošću, nije nužno posledica odsustva seksa u njenom životu, niti je samo uzrokovano njenom prirodom, ali svakako jeste nesposobnošću da se prepozna u roli koja joj je zapala. Uloga, istina, nije rđava, podrazumeva ugodan položaj, lagodnost i komociju, ali to evidentno Sultani nije dovoljno. Njena pozicija nalikuje mukama i teskobi glumca koji se zatekne u pogrešnoj podeli, ili tačnije, koji dobije ulogu koja mu ne odgovara, u kojoj se, uprkos vlastitom trudu, pa i veličini role, ne prepoznaje. Ova Sultana je nesrećna jer je svoj život prepoznala kao rđavi teatar. A kada se, zahvaljujući zameni uloga s čizmarkom Pelom, nađe u prilikama koje joj iskustveno nisu poznate, u situaciji koja će joj otkriti naličje uloge koja joj ne odgovara, od koje je pobegla i koju je pokušala da vrati, Sultana se neće pokunjeno vratiti u pređašnju stvarnost. Neće dakle skrušeno priznati grešku i zatražiti da joj rola koje se odrekla bude vraćena, jer je ona, eto, navodno, prevaspitana i preoblikovana batinama, Sretinom surovošću, smradom njegove radionice ili je seksualno probuđena. Ne, ona je namah shvatila da je teatar kreacija, te da i ona sama za sebe može da odabere ulogu u kojoj će adekvatno funkcionisati i kojom će biti zadovoljna. Zato se Sultana nikuda ne vraća. Ona naprosto generiše novu dramsku situaciju, uspostavlja drugačije dramaturške i scenske okolnosti i kreira novu teatarsku stvarnost. Sultana drugačijim pozorištem poništava konvencije prethodnog.
Sve ovo bi ostalo na jasno proklamovanim tezama i originalnom konceptu da Iva Milošević nije ovakvu priču o Sterijinoj Zloj ženi ispričala uzbudljivim i autentičnim teatarskim sredstvima, da promišljenost njenog rediteljskog koncepta nije imala ekvivalent u odabiru adekvatnih sredstava i postupaka kojima je Popovićeva drama doživela istinski novo scensko čitanje.
Jedan od kvaliteta inscenacije treba prepoznati i u jeziku i govoru dramskih junaka. Vojvođanski dijalekt, naročito onaj karakterističan za Sterijinu epohu, isuviše često je na ovdašnjim pozornicama pretvaran u jeftino, otegnnuto ačenje i bečenje, u tipizirano karikiranje za koje se odnekud pretpostavlja da izaziva radost gledalaca. Dejan Sredojević je, međutim, sa sebi svojstvenom preciznošću kod glumaca izbrusio tačan izgovor i na taj način omogućio da sâm Sterijin jezik funkcioniše kao autentični element scenske komike, što je inače i karakteristično za ovog pisca. I na ovim elementima će rediteljka u predstavi graditi fini scenski humor, lišen banalnosti, jednodimenzionalnosti, diskretan ali provokativan za glumce koji su pokazali da imaju osećaj mere i spremnost da budu efektni i u minijatirama, polurečenicama, nagoveštajima ili nedorečenostima. Rediteljka, naime, naizgled ne insistira na humoru, ona ga ne provocira nadgrađujući ili dopisujući Steriju, ali pušta da situacije ili katkad gestovi, a najčešće repilike aktera, odzvone sa scene upravo onako kako ih je pisac zamislio, da dakle otkriju i ono što se nahodi iza pojavnosti scesnke radnje ili što nije izrečeno.
Tako se postepeno razvija scenska priča začeta u banalnosti i ispraznosti malograđanske svakodnevice, u božjem miru i redu sveta u kojem se sve unapred vrlo dobro zna i u kojem jedino treba samo mirno slediti svoju rolu da bi sve, a život ponajpre, prolazio a na koncu i prošao, bez iznenađenja i ma kakvih trzavica. Gazde treba da se ponašaju kao vladaoci, a oni kojima se vlada, ima da trpe. Ako će se, pak, ovi drugi eventualno buniti, onda to neka čine kada su gazde otsutne, kada mogu mirno da se izuju i prepuste se ogovaranju. No, Sultana razbija jednoličnost i predvidivost ovakvog života, i pokazuje da je promena ipak moguća.
U ovako uspostavljenom kontekstu svakako je najteži zadatak imala Milica Sužnjević koja je morala da koncipira sve aspekte složenog karaktera i, posebno, mene glavne junakinje, te da vodi računa o izboru glumačkih postupaka koje će primeniti a da ne premaši gornje granice scenske pojavnosti prvobitne Sultane (tako zavodljive za šmirante), da valjano pripremi, ispuni i opravda prostore u kojima će se dalje razvijati ovaj lik, ali i precizno odmeri dozu Sultanine transformacije na koncu predstave. Sve je ovo mlada glumcica perfektno uradila, bez preglumljivanja, tačno i s merom, svedenim sredstvima a uz disciplinovanost koja je na sceni delovala prirodno. Njena Zla žena je, naime, bila uistinu zlo – neumereno i neodmereno, ali ne i isprazno histerično te uvek utemeljeno u konkretnoj situaciji; njena Sultana u ulozi Pele bila je iskreno šokirana novim saznanjima o teatru čiji je bila deo, no s čijim naličjem se, evo, upoznaje na najgrublji način, ali je pri tom bila i dovoljno uzdržana da bi sugerisala promišljanje, dok su krhkost glumičinog fizikusa i detinji izraz njenog lica u finalnoj sceni otvorili uistinu drugačiju dimenziju predstave.
Milan Vejnović kao graf Trifić, Suzana Vuković u ulozi služavke Perside, Dimitrije Dinić koji je tumačio lik služitelja Stevana, Srđan Sekulić u roli Srete, te Sanja Moravčić kao Pela, plenili su preciznošću, odmerenošću, tačnošću u ispunjavanju zadataka i zavidnom disciplinom. Svako od njih je u okvirima opšte zadatosti koja je bila određena maskom i jasno definisanom funkcijom, na svoj način dodavao po zrno ili dva karaktera koji pripadaju rolama narcisoidnog gazde, vazda poslom ophrvane služavke, palanačke verzije licemernog batlera, alkoholičara nagriženog sredstima za štavljenje kože, kojem je zapalo da reprezentuje zdravorazumske principe, i žene kojoj je zadatak da bude unezverena i manja od makova zrna pri svakom susretu s nadređenima, a neke druge nikada nije ni srela. U ovome su im od ogromne pomoći bila rešenja scenskog pokreta Iste Stepanov.
Vladimir Pejković je kompozicijom za citru ovu inscenaciju čvrsto pozicionirao u otrovni atmosferu naglašene panonske sentimentalnosti, relativizujući tamošnju građansku samouverenost. Kostimi Marka Marosiuka bili su besprekorni, svakim detaljem pripadali su eposi a opet su se uklapali u specifičan kontekst i, sledeći logiku lica-maski, podržavali koncept stilizacije. Rediteljka je uz podršku scenografknje Marije Kalabić osmislila specifičan prostor, a razigrala ga je finim odabirom detalja koji u isti mah označavaju i ambijent u kojem se događa radnja i generalni karakter složene situacije teatra u teatru; tako su nas pokućtstvo, rekvizita, starinske škrinje ili escajg uvodili u davno minula vremena i sugerisali čak i ono čega na sceni nema – večitu panonsku prašinu kao okvir u kojem se beštek još više cakli, porcelan je još blistavili, a stolnjaci deliju još uštirkanije. U ovaj kontekst jedino se ne uklapaju jednostavni pozorišni stolovi s rolvagnama. Ali ni to nije slučajno, jer ovde astali ne služe samo da na njima bude postavljen pribor za jelo ili seris za kafu, nego u određenom trenutku postaju i smradom štavljene kože ispunjeni prostor Sretine čizmarske radionce po čijem zamašćenom podu će se valjati Sultana dok je čizmar bude voštio kaišem (a čime bi drugo), ali na kojem će je, pijan i zamazan, obljubiti. Ono što smo, možda, na početku detektovali kao stolove iz Trifićeve trpezarije i kujne, zapravo i nije (samo) nameštaj no svojevrsni metaprostor, pozorišno sredstvo kojim će biti ostvarena transformacija prvobitnog ambijenta u improvizovanu pozornicu na sceni gde se igra subotička predstava.
Biće to, dakle, još jedan elemenat koji sugeriše laž početne kvazitetarske situacije u kojoj, kao po komandi, samozadovoljno i samodovoljno žive malograđani, a iz koje će se preporođena i probuđena Sultana izdići da bi, sa novuspostavljene, novoosvojene pozicije, ali i sa drugačije „pozornice“, progovorila novim tonom i nastupila emanirajući drugačiju energiju. Da li će ova pozicija biti bolja, ne zna se, ali će svakako razbiti dosadu i egzistencijalnu čamotinju ustajale stvarnosti.
"Zla žena J.S.Popovića u temeljitoj, besprekorno promišljenoj interpretaciji Ive Milošević (srpska drama NP Subotica) drugi je - zapravo, treći - vrhunac ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Može se polemisati o rediteljkinoj tezi da je Sultanina 'zlost' posledica klasne neosvešćenosti i rodne potlačenosti, to jest, da je jedini dosegljivi izlaz iz toga uzimanje sredstava vršenja nasilja pod svoju kontrolu, ali ono što je nesporno jeste pozorišna snaga i upečatljivost ove kratke predstave izvajane u jednom, brzom i preciznom potezu, glumački zahtevne a odlično izvedene, vizuelno fascinantne, sa odličnim rešenjem u vidu maski koje umesno 'prenaglašavaju' skučenost kodifikovanog graždanskog sveta u kome protagonisti obitavaju. Mladi subotički glumački ansambl zaslužuje posebne čestitke, svi redom, a malo više od drugih Milan Vejnović." - Teofil Pančić, "Vreme"
Nagrade:
2019.Specijalna nagrada žirija na 27. festivalu "Vršačka pozorišna jesen"
Milica Sužnjević proglašena najboljom glumicom
2019. Festival pobednika festivala u Rakovici
• Nagrada za najbolju režiju Ivi Milošević
• Nagrada za najbolju glumicu Milici Sužnjević za ulogu Sultane
2019. Na 64. Sterijinom pozorju u Novom Sadu Milica Sužnjević je osvojila nagradu za najbolju mladu glumicu, Ista Stepanov za scenski pokret, a dr Dejan Sredojević za scenski govor.
2021. Međunarodni festival pozorišta "Zlatna vila" u Prijedoru
- Nagrada za najbolju predstavu
- Nagrada za najbolju glumicu Milica Sužnjević
- Nagrada za najbolju autorsku muziku Vladimir Pejković
