На иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 60 година, тачније од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март. Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом конгресу Института, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивима из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем. Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине. 

Ове године, директор Народног позоришта из Суботице, Милош Николић, у својој честитки поводом Светског дана позоришта између осталог је рекао да му је изузетна част што је на челу једне такве куће културе, која деценијама гаји праве културне и уметничке вредности и у којој раде уметници који су међу најбољима у земљи. Он је искористио прилику и да другим позориштима у Србији честита празник и пожелео им је још пуно добрих улога, представа и пуне позоришне дворане. Поводом Светског дана позоришта, читава међународна позоришна заједница организују разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима. Аутор овогодишње поруке је Питер Селарс (Петер Селларс), амерички оперски и позоришни редитељ, познат по својим јединственим, модерним поставкама класичних и савремених опера и драма, у којој се каже: 

Драги пријатељи, 

Док свет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свести, епских промишљања и епских погледа? Живимо у епском добу људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим светом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулирамо, искажемо, изговоримо. Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате у коштац са свим стварима које проживљавамо. Где је језик, где су покрети и где су слике које би нам омогућиле да схватимо суштинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство, а не као новинско извештавање? Позориште је уметничка форма искуства. Како у свету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно световно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и светла на плавом небу? Две године пандемије корона вируса су утихнуле људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људског живота. Које семе треба посадити и узгајати у ово време, а које изџикљало и нападно корење треба затрети, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности. Где је наша култура сећања? Чега треба да се сећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили? Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да делимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумевања и једнакости. Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумевања осветљава скривена лепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења. У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсену“. Позориште је одувек представљало живот на овом свету као опсену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, слепило и порицање. Толико смо убеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе. Ово је време за суштинско освежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно. Најискреније вам хвала на вашем раду.