Repertoar

Borisav Stanković: Koštana

režija: Andraš Urban

kompozitor: Irena Popović Dragović
scenograf: Marija Kalabić
kostimograf: Marina Sremac
lektor: Nataša Ilić
saradnik reditelja:Suzana Vuković
asistent reditelja : Jelena Mihajlović


inspicijent: Goran Grubišić
sufler:Vesna Galešev

Autori tekstova pesama:
Stanislav Vinaver
Stevan Vladislav Kaćanski
Milorad Petrović- Seljančica
Nataša Ilić
Jovan Đorđević
nepoznati narodni autori

Lica:

Koštana: Emina Elor
Grkljan:Igor Greksa
Salče; Snežana Jaksić
Hadži-Toma:Ljubiša Ristović
Kata: Suzana Vuković
Stojan:Srđan Sekulić
Stana: Jelena Mihajlović
Mitka: Branko Lukač
Arsa:Vladimir Grbić
Magda: Kristina Jakovljević
Pandur: Zoran Bučevac
Muzičari: Geza Kučera,Balša Pešikan, Maćaš Lakatoš

Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti.                                                  

(Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima)  

 

 

Izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima .                                            

(Zakon o zabrani diskriminacije Republike Srbije)

 

 

Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije                                                      

 

 (Zakon o zabrani diskriminacije Republike Srbije)

 

 

ПОЗОРИШТE

Коштанин крик против неправди

„Маратонци трче почасни круг”, Душан Ковачевић/Милица Краљ, Звездара театар и „Коштана”, Борисав Станковић/Андраш Урбан, Народно позориште Суботица.

Настала на основу култне црне комедије Душана Ковачевића, „Маратонци трче почасан круг” (1972), радња представе редитељке Милице Краљ транспонована је у наше време свеприсутног хохштаплераја, профитерства заснованог на безобзирним крађама и подвалама и потпуне девастације културних вредности.

Оно што је посебно другачије у односу на оригинални текст је измештање полних идентитета ликова, Топаловићи су постали Топаловићке, Кристина – Кристијан, Били Питон – Биља Питон итд. Та промена појачава утисак о ужасности радње, даље замрачује значења брда гнусоба које чланови ове наказне породице чине – ако су у једном друштву и жене постале тако монструозне, ситуација се намеће као још безнадежнија. Ове драматуршке интервенције у односу на оригинални Ковачевићев текст похвалне су јер оправдавају разлоге за нову продукцију овог савременог класика српске драматургије.

Са друге стране, сценска интерпретација текста није тако похвална, прегруба је и недовољно промишљена. Радња се води неубедљиво, млитаво, догађаји се усиљено, тешко тетурају по сцени, због чега ни комички потенцијали текста нису остварени у својој пуноћи. Пажња публике успева да се делимично задржи због квалитета текста, његове изванредне савремености, као и због игре неколико глумаца. Посебно је шармантан и комички ефектан наступ Милорада Дамјановића, који са лакоћом и фином разиграношћу представља неподношљиво размаженог Кристијана, и Христине Поповић, која продорно обликује Ђенку, уметницу авангардистичке провенијенције. Катарина Жутић такође убедљиво, у јарким цртама, игра Мирку, побуњену чланицу породице Топаловић, која у почетку жели да напусти њихов мутиводски бизнис, конкретно и симболички увезан са смрћу.

Ипак, она не проналази излаз из тог тамног света битанглука, напротив, након убиства Кристијана које представља њен симболички ритуал иницијације, Мирка постаје нови вођа, суровији и гаднији од њених претходника. Овај преокрет се може разумети као метафорички знак да се овде никада ништа неће променити набоље, свака назнака преображаја претвара се у своју супротност. Тијана Дапчевић оштро и сирово игра батинашицу Биљу Питон, на тренутке смешно, мада превише клишетизирано. Оливера, тихог и послушног слугу, игра Александар Алач, у пуном контрасту са бучном четом караконџула из рода Топаловићки, који, поред поменуте Мирке чине најстарија Максимилијанка (Неда Арнерић), Аксентија (Љиљана Драгутиновић), Милунка (Миња Филиповић), Лакица (Елизабета Ђоревска).

Док је савременост представе „“Маратонци трче последњи круг” сценски недовршена, извештачена, несуштинска, упркос потенцијалима текста драме, савременост „Коштане” Народног позоришта из Суботице, стварна је, есенцијална, дубинска. Седам деценија старији класик Боре Станковића (1902), драму са певањем о трагичности љубави, безграничности страсти, слободи и уметности, као и о фолклору и патријархалним обичајима, редитељ Андраш Урбан на сцену је истресао у изузетно провокативном облику. У представи су бескомпромисно изоштрени мотиви дискриминације, манипулације религијом, безобзирне сексуалне експлоатације женског тела. Игра је физички експресивна, експлозивна, узнемирујућа до сржи.

На сцени је уплетено извођење сонгова веома изазовног садржаја, без длаке на језику, са краћим драмским сценама које муњевито приказују физичко и вербално насиље, зверско понашање над женама, уз пратњу и симболичку подршку традиционалних обичаја. Урбанова позорница је фронт, платформа ужаса – Хаџи-Тома (Љубиша Ристовић), Арса (Владимир Грбић), Митка (Бранко Лукач), Стојан (Срђан Секулић), Пандур (Зоран Бучевац) изводе плес смрти, оперу из пакла, док им Коштана (одлична Емина Елор) поји до последњег даха, покушавајући да нађе спас од те групе крволочних, разјарених креатура.

А зло се чини у окружењу традиционалних, (квази)религијом прожетих обичаја, чиме се најдиректније упућује критика дволичности дубоко укорењених у нашем систему вредности. У закону се (номинално) забрањују све дискриминације, док се у стварности затварају очи пред неправдама по етничким, верским, сексуалним основама. Урбанова „Коштана” је гласан, сиров крик против таквих друштвених неправди, вапај за помоћ избачен у једном даху, и бруталистичким рукописом исписан протест против друштва испалог из зглоба.

 
Ана Тасић
објављено: 26.12.2013.
 
 
 
 
 
 
"Koštana po motivima Bore Stankovića, u izvođenju drame na srpskom Narodnog pozorišta iz Subotice, sa sjajnim songovima Irene Popović i nezaboravom Eminom Elor u naslovnoj roli, beskrajno je duhovita i drska, brutalna i nežna, subverzivna i moćna teatarska čarolija, besprekorno verno osavremenjivanje i "izneveravanje" predloška, nesumnjivi vrhunac takmičarske selekcije; a taj mladi ansambl subotički, po koji put već ovo pišem, to je već jedno malo nacionalno blago, koje bi trebalo zaštititi nekim posebnim zakonom!" - Teofil Pancic, u Vremenu

Nema videa za ovu predstavu

jun 2017
Č
1
P
2
S
3
N
4
P
5
U
6
S
7
Č
8
P
9
S
10
N
11
P
12
U
13
S
14
Č
15
P
16
S
17
N
18
P
19
U
20
S
21
Č
22
P
23
S
24
N
25
P
26
U
27
S
28
Č
29
P
30

  • design: Kreszánkó Viktória