Repertoar

Ante Tomić: Čudo u Poskokovoj Dragi

režija: Snežana Trišić

adaptacija i dramatizacija: Maja Pelević
scenograf: Ljubica Milanović
kostimograf: Mirna Ilić
kompozitor: Irena Popović Dragović
scenske borbe: Dragan Stojmenović
lektor: Tatjana Bertok Zupković
asistent kostimografa: Marko Marosiuk

inspicijent: Goran Grubišić
sufler: Vesna Galešev

 

Jozo Poskok: Jovan Ristovski
Krešimir Poskok:Milan Vejnović
Branimir Poskok:Srđan Sekulić
Zvonimir Poskok:
Domagoj Poskok:Dimitrije Dinić
Lovorka:Minja Peković
Goran Kapulica:Miloš Milić
Ratko/ svi ostali muškarci:Đorđe Marković
Teta Rosa:Vesna Kljajić Ristović
Teta Bosa:Kristina Jakovljević
Mirta:Jelena Mihajlović
Mirna:Sanja Moravčić
Don Stipan/Mile Skračić/Sutkinjin muž:Zoran Bučevac
Sutkinja/sve ostale žene:Suzana Vuković
Svi ostali muškarci:Vladimir Grbić, Branko Lukač

REČ REDITELJA

 

Verovatno je ovo predstava o neverovatnim intimnim i društvenim istinama zbog kojih pocrveniš, smeješ se i patiš.

Da li je moguće zbog jednog vođenja ljubavi urušiti militantno  nasleđe  patrijarhata i neostvarenu ljubav čekati 15 godina? Da li je moguće da državni organi reda i zakona izbegnu korupciju a loši momci postanu dobri?

Da li je moguće da žena razoruža  razbojnike a umesto vojne sile  ekstremni sportovi osvoje teritorije i ljude? Da li je moguće da tranzicija ne unosi haos a nacionalizam ne rađa nasilje? Da li je moguće?

Verujem u čuda.

Ante Tomić, hrvatski književnik i novinar, završio je studije filozofije i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru. Kao pisac, prvi put objavljuje u časopisu Torpedo, a 1997. godine izlazi mu prva zbirka priča Zaboravio sam gdje sam parkirao. Njegov prvi roman Što je muškarac bez brkova, postigao je veliki uspeh i do sada je imao sedam izdanja. Tomić je dobitnik nagrade Hrvatskog novinarskog društva za reportažu i kolumnu, a njegova  dela na sceni su brojnih teatara i po njima su snimani filmovi.

 

 

 

Bio je petak, peti oktobar, datum od posebnog značaja za Srbiju otkad je baš tog dana, dvanaest godina ranije, s vlasti oboren Slobodan Milošević. U Beogradu je umro Vojin Dimitrijević, jedan od najvrednijih ljudi koje je ova zemlja imala u dugo vremena; takođe u Beogradu, tog je dana definitivno zabranjena Parada ponosa, uz prigodno sveopšte osećanje posramljenosti zbog nemoći; u Novom Sadu, u kojem opskurni ekstremni desničari koji su se manipulacijama dograbili vlasti smenjuju ljude po kulturnim institucijama, odigrala se premijera intrigantnog komada o ubistvu Zorana Đinđića. U poređenju s tim i sličnim događajima, jedna mala premijera u malom Narodnom pozorištu u skrajnutoj Subotici, na severnom rubu zemlje, uistinu nije imala velike šanse...

Suprotiva Kerempuhu

Pa ipak, niko ko je te večeri bio baš tamo nije imao osećaj da se nalazi na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Premijera Čuda u Poskokovoj Dragi po romanu Ante Tomića, u režiji mlade Beograđanke Snežane Trišić (do sada na beogradskim scenama režirala nekoliko savremenih domaćih komada mlađih autora, ali bogme i Ibsenovu Heddu Gabler) i u dramatizaciji već afirmisane dramske spisateljice i dramaturginje Maje Pelević (u Splitu trenutno igra njena Pomorandžina kora) malo je koga ostavila ravnodušnim. A da je moglo biti drukčije, moglo je...

Sam sam, priznajem, poprilično strahovao od onoga što ću videti. Naime, o tom Tomićevom romanu mislim jako dobro, ali sam svestan i kako je lako izneveriti ga u teatru. Gledao sam Čudo u Poskokovoj Dragi u Kerempuhovoj verziji; bilo je to na gostovanju Kerempuha pred prepunom velikom scenom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Što je to populizam?

Predstava je ispraćena ovacijama, sve to štima, ali... suštinski, to je bilo udovoljavanje jednom duboko negativnom, a sasvim nepravednom i neutemeljenom stereotipu o Tomićevom pisanju: da, jeste on i duhovit, i voli zabavljati čitaoca (kultura u kojoj je to greh ima ozbiljan problem), ali on nikako i ničim nije populistički pisac. Populizam je pre svega određeni set vrednosti, a Tomić ne samo da se tome vrednosnom sistemu (patrijarhalnom, autoritarnom, izolacionističkom etc.) ne priklanja, nego ide direktno protiv njega, i to zapravo mnogo žešće od mnogih razglašenih “die-hard slobodara”. U Kerempuhu, naprotiv, sve je rađeno baš po meri one estetike u kojoj, znate već, neko prdne ili podrigne, pa je to smešno, neko kaže “kurac” ili “pička”, pa je to urnebesno, neko priča dalmoški, a neko kajkavski, pa je to, jebate led, za upišat se od smija... Mislim da još jedno takvo izrugivanje s Tomićem ne bih podneo, a autoru bih ozbiljno predložio da zabrani teatralizaciju svojih knjiga, bez obzira na finansijsku štetu...

Upravo je ta suštinska ozbiljnost - a koja pak ama baš nikako ne škodi njenoj duhovitosti i zabavnosti - Tomićeve vedro-opore priče o mučnoj i sporoj agoniji patrijarhata i svega što uz to ide (nacionalizam, klerikalizam, apoteoza “muževnog” nasilništva i bezakonja, seksualna inhibiranost i neostvarenost svih vrsta...), ono što je duet Pelević-Trišić jako dobro shvatio i na pravi način potencirao. Otuda pred gledaocem nisu parafolklorni tipovi kojima ćemo se lagodno smejati sa svoje ušuškane visine, nego punokrvni teatarski likovi, sa svim i komičkim i (zašto da ne) tragičkim potencijalom koji njihova egzistencija u procepu između tradicionalnog i modernog, urbanog i ruralnog etc. sobom nosi.

U ovu je predstavu uložen veliki trud i veština, i to se jako dobro vidi: puna dva sata njenog virtuoznog izvođenja (“sa pevanjem i pucanjem”, kako se veli) prolaze brzo i lako, a mlada glumačka ekipa svoje uloge donosi besprekorno, naročito Minja Peković kao Lovorka, Milan Vejnović kao Krešimir Poskok i izvanredni Miloš Milić kao inspektor Goran Kapulica.

Ante blaženik

To već nije iznenađenje: mladi je subotički glumački ansambl trenutno najbolji u Srbiji, mahom je to kompaktna, pametna i darovita ekipa koja je izašla sa novosadske akademije u poslednjih 5-10 godina. Uostalom, nije čudo da je i Oliver Frljić baš s njima napravio Kukavičluk, jednu od svojih do sada najznačajnijih predstava.

Na kraju, priznajem, tokom predstave povremeno bih ćiribimbio ka obližnjem Tomiću: kako je vreme odmicalo, tako je izraz na njegovom licu bivao sve blaženiji. I da vam kažem, potpuno ga razumem.

Jutarnji LIST

Objavljeno: 15.10.2012

 

 

Nema videa za ovu predstavu

avgust 2017
U
1
S
2
Č
3
P
4
S
5
N
6
P
7
U
8
S
9
Č
10
P
11
S
12
N
13
P
14
U
15
S
16
Č
17
P
18
S
19
N
20
P
21
U
22
S
23
Č
24
P
25
S
26
N
27
P
28
U
29
S
30
Č
31

  • design: Kreszánkó Viktória